Sve o antisocijalnom poremećaju ličnosti - teorija i praksa

Ocenite ovaj članak:

ANTISOCIJALNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

 

U ovom tekstu bavićemo se psihopatološkim entitetom koji je prepoznat u društvu gotovo od postanka čoveka te se kroz istoriju, literaturu i umetnost susrećemo sa raznim primerima i opisima osoba koje bismo danas mogli da svrstamo u kategoriju Antiosocijalni poremećaj ličnosti. Stiče se utisak da je čovečanstvo oduvek bilo u dilemi da li je ovo stanje bolest ili karakterna devijacija, da li ga treba lečiti ili sankcionisati ili možda prevaspitavati. Neke od ovih dilema i danas opstaju u savremenoj nauci.

Filip Pinel, čuveni francuski lekar je 1801. godine označio ponašanja nasilne, ali nepsihotične individue kao ’’manie sans delire’’. To je bilo, možda, prvo priznanje činjenice da određena antisocijalna ponašanja proizilaze iz mentalne bolesti. Kasnije je engleski psihijatar Džejms Pričard (1835) opisao stanje koje je nazvao „moralno ludilo“, i tu ubrojao grupu društveno marginalnih, čudnih i ekscentričnih osoba, uključujući razne kriminalce i delinkventne pojedince. Prateći ove radove, otac svaremene psihijatrije Emil Krepelin, verovao je da ova stanja proizilaze iz mentalne bolesti te je detaljno opisao četiri vrste pojedinaca koji se sada mogu posmatrati kao antisocijalne ličnosti:

(1) morbidni lažovi i prevaranti,

(2) kriminalci po nagonu,

(3) profesionalni kriminalci,

(4) morbidne skitnice

Morbidni lažovi i prevaranti su, po Krepelinu, šaljivi, šarmantni, čak i talentovani, ali potpuno bez unutrašnjeg morala, upornosti i osećaja odgovornosti. Kao kriminalce po nagonu označio je one koji su impulsivno bili predani periodičnom paljenju, seksualnim zločinima, kleptomaniji i drugim sličnim zločinima. Iako su njihova dela mogla biti opasna, oni su se, po Krepelinu, razlikovali od profesionalnih kriminalaca po tome što su imali lošiju kontrolu impulsa i nisu imali sekundarnu korist za svoja krivična dela. Krepelinova treća vrsta, profesionalni kriminalci, nisu bili impulsivni, često su izgledali uredni, dobro vaspitani i učtivi, ali su iznutra bili hladni, nemilosrdni i okrutni. Četvrti tip, morbidne skitnice, pokazivali su „nemirnu ljubav prema lutanju“, nedostatak samopouzdanja, nesposobnost da se izbore sa običnim životnim nedaćama, sklonost ka zloupotrebi supstanci i nesposobnost da rade i žive odgovorno na jednom mestu dugotrajno.

Nakon ovog Krepelinovog rada, savremena psihijatrija kreće ozbiljnije da izučava antisocijalnu ličnost tretirajući je ravnopravno sa drugim mentalnim poremećajima, pokušavajući da objasni uzroke i definiše karakteristike antisocijalnih ličnosti, i najzad da da adekvatno rešenje u pogledu lečenja ovih osoba. Treba reći da su i državne institucije i društvo kao celina oduvek bili (a i danas su) živo zainteresovani za rešenje i ’’pronalaženje leka’’ jer najprominentnija manifestacija antisocijalnog poremećaja ličnosti zapravo i jeste permanentna sklonost ka kršenju zakonskih i društvenih normi.

Kako nastaje?

Svakako da antisocijalni pooremećaj ličnosti ne nastaje naglo i odjednom već je to stanje koje korene vuče iz ranog detinjstva i razvija se postepeno tokom detinjstva i adolescencije. Trauma u detinjstvu je ključna reč kada govorimo o etiologiji antisocijalnog poremećaja ličmnosti.

Većina psihoanalitičkih istraživača se slaže da je suštinski antisocijalni karakter u velikoj meri rezultat teško traumatizovanog detinjstva, sa mnogo stvarne nepravde koju trpi dete koje raste. Psihoanalitičkim rečnikom, internalizacija abnormalnog roditeljskog superega ili nesvesno roditeljsko ohrabrivanje delinkvencije su uobičajeni faktori u pozadini, dalje, razočaranje u primarne objekte (roditelje, negovatelje), poniženje i patnja, kao i usvajanje abnormalnih normi od roditelja su različiti faktori koji deluju zajedno sa detetovim sopstvenim uzrasnim distorzijama i fantazijskim razradama.

Kako prepoznati?

Danas postoje jasni dijagnostički kriterijumi za postavljanje dijagnoze antisocijalnog poremećaja ličnosti. Ti kriterijumi se pre svega odnose na ispoljavanje ponašanja karakterističnih za ovaj poremećaj. Prevodeći te kriterijume na jezik svima razumljiv, dolazimo do sledećih kliničkih karakteristika antisocijalnog poremećaja ličnosti koje možemo označiti kao glavne:

(1) sebičnost;

(2) nedostatak unutrašnjeg morala i nesposobnost za istinsku krivicu;

(3) hedonistički stav povremeno praćen besom, okrutnošću i nasiljem;

(4) manipulativnost i parazitski odnos u međuljudskim relacijama;

(5) sklonost ka zloupotrebi supstanci;

(6) delikvencija i kriminal;

(7) polimorfna perverzna seksualnost;

(8) nemogućnost praćenja životnog plana (sa neodgovornošću, velikom geografskom pokretljivošću i nesposobnošću za trajno zaposlenje);

(9) površni šarm i ponekad impresivno znanje kojim maskiraju odsustvo autentičnih interesovanja i sposobnosti za učenje.

Na ovom mestu treba dodati i to da mnogi autori dele antisocijalni poremećaj ličnosti na dve vrste: 1) aktivno kriminalne i 2) pasivno parazitske, smatrajući da ova dva podtipa imaju isti koren, istu osnovu, uz različita ispoljavanja u ponašajnoj sferi. Danas je prva grupa opšteprihvaćena kao antisocijalna dok je ova druga i dalje predmet stručnih rasprava.

Iako je delikventno ponašanje, boravak u kaznenim ustanovama, nasilje u porodici i pripadnost kriminalnim grupacijama nešto što potencijalno ukazuje na antisocijalni poremećaj ličnosti, ipak treba reći da čovek može imati neke od gore pomenutih krakteristika (nekad i sve) ali da u ličnoj istoriji nema nasilničkog ponašanja ili boravaka u zatvoru. S druge strane nije retkost da su neki teški zločini počinjeni od strane osoba koje ne zadovoljavaju kriterijume za antisocijalni poremećaj ličnosti.

Kako lečiti?

Odgovor na ovo pitanje je jednostavan. Lečenje antisocijalnog poremećaja ličnosti je psihoterapijsko uz mogućnost farmakoterapijske potpore najčešće u sferi kontrole impulsa. Lečenje je dugotrajni proces, tako da je za uspešno lečenje, kod nekih formi, ponekad potrebno i više godina. Naravno, ako sagledamo iz perspektive života jednog čoveka koji prosečno traje oko 70 godina, deluje da provesti 4-5 godina na lečenju i nije neki problem, uzimajući u obzir koliku korist sam pojedinac a i društvo u celini imaju od uspešnog lečenja. Ipak, iako ne postoji tačan statistički podatak utisak je da je broj izlečenih antisocijalnih ličnosti mali. Uzroke tome možemo tražiti u poslovično slaboj motivaciji takvih osoba, psihoterapijskom setingu koji obiluje pravilima koja mogu delovati ugrožavajuće za ove osobe uz stalnu težnju ka kršenju istih kao i u mnogo drugih faktora koji utiču na to da se ove osobe nedovoljno dugo zadržavaju na terapiji.

Ipak treba reći da se danas antisocijalni poremećaj posmatra kao kontinuum koji se sastoji od čitavog spektra stanja ’’od potpuno zdravog do potpuno antisocijalnog’’. Tako da imamo veliki broj ljudi sa određenim antisocijalnim crtama ličnosti, sa različitim stepenima ispoljavanja ili specifičnim situacijama u kojima se ispoljavaju. Kod takvih ljudi psihoterapijsko lečenje (individualno ili grupno, vrlo često i kombinovano) može da bude itekako uspešno.

Autor: dr Zoran Mladenović 

Pitajte psihoterapeuta