Hipohondrija - strah od bolesti

Ocenite ovaj članak:

  Pod hipohondrijom se podrazumeva izrazita preokupiranost osobe telesnim zdravljem, telesnim simptomima ili bolestima. Svi simptomi i znaci hipohondrije su u vezi sa strahom od oboljevanja od teške bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna a još neotkrivena. Pri tom je teško (ali ne i nemoguće) da se te osobe razuvere da ne boluju od takve bolesti. Naime, one traže da budu razuverene, proveravaju svoje zdravstveno stanje i podvrgavaju se mnogobrojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima, ali im to ne umanjuije strepnju ili sumnju da su obolele.

Hipohondrija svoje ime duguje delu abdomena koji se zove hipohondrijum. Stari Grci su verovali da svi simpomi hipohondrije potiču od nekog od organa koji se nalazi u hipohondrijumu. Iako abdominalne tegobe ni tad a ni danas nisu naučno potvrđene kao karakteristične za hipohondriju, ime je ostalo. Ovaj naziv je u upotrebi više od 2000 godina. Može se izvući zaključak da hipohondrija nije bolest koja se pojavila skoro, nego da je čovečanstvu poznata odvajkada. Najpoznatiji prikaz hipohondrije u istoriji vidimo u Molijerovom Uobraženom bolesniku, gde su simpotmi hipohondrije i sama bolest iskarikirani i iskorišćeni u svrhu komedije. Dalje kroz istoriju pa i dan danas, reč hipohondar, što zahvaljujući Molijeru, što zahvaljujući nekim osobenostima same bolesti, uglavnom ima pežorativnu konotaciju i označava čoveka koji ima uobraženu ili umišljenu bolest.

Iz prethodnog dela teksta da se zaključiti da je hipohodnrija jako ’’stara’’ bolest i da se nauka njome bavi više od dva milenijuma. Za to vreme nauka je iznedrila širok spektar objašnjenja načina nastanka, toka i lečenja ove bolesti tako da ona danas ne predstvalja naročiti dijagnostički ili terapijski problem za psihijatre i psihoterapeute.

Bolest podjednako pogađa i žene i muškarce. Može se javiti u svim uzrasnim kategorijama a klinička praksa i iskustvo kažu da se prve manifestacije hipohondrije najčešće javljaju tokom treće ili četvrte decenije života ali da početak poremećaja nije redak ni u starosti.

Psihoanalitička perspektiva govori da osnove hipohondrije treba tražiti u krajnje nepovoljnim iskustvima s primarnim objektima (roditelji, staratelji...). Rezultat kontinuiranog doživljaja lišavanja, zapostavljanja, napuštanja ili odbacivanja u detinjstvu može biti da dete odrasta uz nezadovoljene osnovne potrebe u koje ubrajamo potrebu za zaštitom, sigurnošću, pažnjom, prihvatanjem, brigom, negom i ljubavlju. Pojava hipohondrije u odraslom dobu može se tumačiti kao regresivni pokušaj ovih osoba da prethodno nabrojane potrebe zadovolje i to najviše u domenu interpersonalnih odnosa. Tako dolazimo do jednog od bitnih činilaca za nastanak hipohondrije tzv. spremnosti na regresivno ponašanje. Iako većina pacijenata kroz ovo oboljenje ispoljava svoju potrebu za zaštitom, sigurnošću, pažnjom ili prihvatanjem, nemali broj je onih kojima hipohopndrija služi kao sredstvo ispoljavanja besa ili samokažnjavanja.

Kognitivno i bihejvioralno viđenje hipohondrije sugerišu da se hipohodnrija javlja na terenu disfunkcionalnih stavova i uverenja o simptomima, zdravlju ili bolesti uopšte (npr. uverenje da je zdravlje stanje bez apsolutno ikakvih simptoma i da su telesni simptomi uvek opasni). Kao rezultat pogrešnog tumačenja simptoma dolazi do karakterističnih hipohondričnih ispoljavanja u ponašanju. Takođe, na ovom mestu treba dodati da bihejvioralni koncept zastupa i tezu da je hipohodnrija vid naučenog ponašanja tokom odrastanja sa hronično ili teško obolelim članovima porodice ili je posledica veće pažnje koju je dete dobijalo tokom perioda bolesti.

Kako se ispoljava?

Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je širok. Od tzv. latentne hipohondrije oličene u insistiranju na zdravom načinu života (ishrana isključivo prirodnom i zdravom hranom, održavanje dobre fizičke kondicije itd.) do teških oblika praćenih upornom sumnjom i strahom da je neka teška bolest već prisutna da uprkos negativnim kliničkim nalazima određeni ’’simptomi’’ ukazuju da je bolest tu ali je još neotkrivena. Najčešće bolesti koje su predmet strahova i sumnji jesu pre svih rak, zatim teške neizlečive neurološke i vaskularne bolesti.

Emocionalnu komponentu hipohondrije čini strah od smrti a kognitivnu – nepodnošenje neizvesnosti. To nepodnošenje neizvesnosti se ogleda u stalnom traganju za objašnjenjima simptoma i očekivanju da se neizvesnost razreši otkrivanjem bolesti.

Neke od tipičnih rečenica čoveka obolelog od hipohondrije, koje lekari raznih specijalnosti najčešće čuju i to nakon negativnog kliničkog nalaza i čuvene konstatacije ’’sve je u redu’’ jesu: ’’Sad mi je još gore. Lakše bi mi bilo da ste mi rekli da sam bolestan, znao bih na čemu sam. Ovako i dalje živim u neznanju i neizvesnosti. Strah me je da ne gubim dragoceno vreme ako bolest otkrijem kasno.’’

Tako dolazimo do još jedne tipične pojave u hipohodnriji a to je traženje objašnjenja a ne lečenja.

Kako prepoznati?

Osobe obolele od hipohodnrije se često podvrgavaju raznim i nepotrebnim lekarskim pregledima i intervencijama. Pridaju veliki značaj svojoj medicinskoj dokumentaciji, uredno je sortiraju i na preglede dolaze sa mnogobrojnom dokumentacijom sa prethodnih ispitivanja. Nije retkost da pacijenti i sami sebe dijagnostikuju i leče, kosultujući medicinske udžbenike, enciklopedije, internet, uputstva za lekove i drugu stručnu literaturu.

Preokupiranost bolešću može da dovede do nefunkcionalnosti obolele osobe, nesposobnosti da odgovore na svoje radne, porodične i druge obaveze. Oni često stavljaju na test strpljenje svojih ukućana i prijatelja ostavljajući ponekad utisak sebičnih ljudi, potpuno okupiranih sobom. Gotovo jedina tema za razgovor im je bolest i sopstvene tegobe, te zbog svog ’’stanja’’ mogu zahtevati posebnu pažnju drugih. Bitno je reći da svaki vid razuveravanja može rezultovati konfliktom tako da hipohodnrija može narušiti i porodične i druge interpersonalne odnose. Zbog toga je važno prepoznavanje bolesti unutar porodice, društva i zdravstvenog sistema i tretiranje takve osobe sa razumevanjem i pristupom da jedino psihijatrijsko, psihoterapijsko ili farmakoterapijsko, lečenje može rešiti problem.

Lečenje

Kada govorimo o lečenju najčešće je to dugotrajan proces a obično se koristi psihoterapija ili kombinovani metod psihoterapije sa farmakoterapijom. Hipohondrija je specifičan psihopatološki entitet i po tome što je u psihoterapijskom radu mnogo značajniji sam odnos terapeuta i pacijenta nego primena specifičnih tehnika. Proces tj. put lečenja ide od početnog uspostavljanja poverenja u terapeuta do konačnog uspostavljanja poverenja pacijenta u samog sebe i sopstveno telo. Na ovom putu postepeno nestaju i simptomi. 

Pitajte psihoterapeuta