Стигматизација особа са менталним сметњама

Ocenite ovaj članak:

Према подацима СЗО (Светска здравствена организација) данас преко 450 милиона људи у свету има менталне проблеме. Нажалост, проблеме које имају препокривају мучном тишином јер се између потребе за тражењем помоћи и трпљења тегоба препечио високи, а за многе од њих, непремостиви зид стигме. Готово сви душевни болесници носе тешко бреме стигматизације са којим се, мање или више успешно, носе они сами, али и чланови њихових породица и њихови терапеути, психијатри…

Шта је стигма?

Као одговор на ово питање искористићемо објашњења из релевантних речника страних речи:

Стигма:

  1. знак, обележје, жиг, белег, ожиљак
  2. љага, срамота, ругло

Реч стигма се употребљавала још пре хришћанства и означавала је жиг који се усијаним гвожђем утискивао на руци или глави заробљеника или роба

Историјски поглед

Душевни болесници су одувек били субјекти занемаривања, срамоте и злостављања. Први европски азил за смештај душевно оболелих формиран је у Валенсији 1409.године са идејом заштите ''здравих од оболелих''. Временом се друштвени третман оболилих мењао па су постојали затвори за ментално оболеле, као и институције за смештај хетерогене групе друштвено „непожељних“ међу којима су били поред осталих (бескућници, криминалци, херетици, проститутке, оболели од сифилиса, алкохоличари) и душевно оболели.

СТИГМА – УЗРОК

Савремена наука каже да узрок стигматизацији треба тражити у тријасу фактора у које спадају: стереотипи, предрасуде и друштвена перцепција менталне болести.

Опет ћемо консултовати ''Вујаклију'':

Стереотип-последица незнања; оно што не знамо или што мислимо да знамо

Предрасуде-последица усвојених ставова; закључке доносимо на основу онога шта мислимо

Стеротип душевне болнице који у друштву постоји је, да је то „луда кућа“на крају града; болница са закључаним вратима где се пацијенти могу задржати годинама па и доживотно.

Уверењу да су људи са менталним тегобама склонији криминалу и повређивању других супроставићемо званични статистички податак да је проценат криминала и хетероагресивног понашања готово исти код особа које имају менталне тегобе као и у општој популацији.

У прилог овој тврдњи навешћемо и пример душевне болнице у Трсту која је под диригентском палицом чувеног психијатра Франка Базаље крајем прошлог века увела модел лечења психијатријских болесника у заједници. ''Базаља пустио лудаке на улицу!!!'', били су само неки од наслова локалних стредстава јавног информисања. Када се после извесног времена, најпре искуствено а затим и званично статистички, утрвдило да ''пуштање лудака на улицу'' није угрозило безбедност суграђана нити је утицало на повеаћање стопе криминалитета онда су ти исти медији са усхићењем обавештавали о великом открићу њихових психијатара. Наравно Базаљина популарност је вртоглаво расла до националног нивоа а затим се раширила и до светских размера и негде захваљујући медијима који су Базаљину причу раширили данас имамо нешто што је познато као Тршћански модел лечења душевних болесника.

Медији су моћни у формирању друштвеног мишљења, било кроз писани, филмски или електронски облик. Управо тако моћни, створили су негативну слику психијатрије а идеја овог чланка је да се, по узору на тршћанске медије, направи можда почетни али свакако мали корак да се ствари преокрену.

Психијатрија је медијска тема тек када (спорадично и ретко), душевни болесник почини злочин, или када се, исто тако спорадично и ретко, постави питање скромних и неадекватних смештајних капацитета ментално оболелих. Закључак који конзумент ових медија изводи је да су душевни болесници углавном злочинци али да нажалост нема довоњно места у установама да се сви сместе.

Једногодишња анализа писаних медија о менталним болестима показала је да је половина садржаја стигматизирајућа и везана за насиље, углавном је писано о схизофреним болесницима који су представљени као опасни и агресивни.

Као пример навешћу насловну вест из популарног дневног листа ''Психијатријски пацијент убио бившу супругу и њену мајку''. Испоставило се да је новинар ''истражио'' да је убица, иначе окорели преступник са више од деценије робије иза себе, имао реализовано краће лечење од алкохолизма на психијатрији пре више година. Такође, исти убица имао је и повишен притисак и лечио се од хипертензије, био је локални возач аутобуса и бивши фудбалски судија. У крајње добронамерном карикирању ове новинске вести кандидоваћу алтернативне наслове за ову вест: ''Кардиолошки пацијент убио бившу супругу и њену мајку'' или ''Возач аутобуса убио бившу супругу и њену мајку'' или ''Бивши фудбалски судија убио бившу супругу и њену мајку''. Зашто се новинар одлучио да вест наслови тако како је насловио а не овако како писац ових редова скромно предлаже иако ови предложени наслови више одговарају истини и профилу убице? Одговор на ово питање отвара још један аспект стигме као феноменолошке друштвене појаве а то је да је у медијском свету дозвољено све па и стигматизација душевних болесника зарад популрности и профита.

Психијатрија је провокативна и за сценарија филмова. Холивудска митологија приказује психијатрију с једне стране кроз психотерапију као инстант методу која лечи у оквиру пар сеанси, а с друге стране кроз карикатурални застрашујући, нехумани начин третмана и лечења.

Популарни „стручни“ чланци у дневним новинама и недељницима доследно су много критичнији када доносе извештаје о психотропним лековима него о, рецимо, кардиолошким лековима, истичући негативне нусефекте често занемарујући информацију о правом ефекту лека и добити од психофармака.

АУТОСТИГМА

Аутостигма је можда најтежи облик стигме. Бити душевни болесник не значи одустајање од вредности и ставова које има окружење према менталној болести. Особа која себе стигматизује усваја негативне и нетачне стереотипе и прихвата став да „су људи са менталном болешћу мање вредни“. Страх од одбацивања може да заустави или спречи социјализацију, изласке, образовање, тражење посла... Разлика између стигматизоване и особе која то није, питање је становишта, перспективе а не реалности. Стигма (као и лепота) је у оку посматрача.

Студија схизофрених болесника спроведена у 14 земаља показала је да половина оболелих манифестује изражен степен аутостигме. Аутостигма је честа, болна и повређујућа. Душевни болесници који себе стигматизирају су више склони изолацији, отуђењу и социјалном повлачењу. Болесници са аутостигмом ређе се одлучују да траже стручну помоћ, мање су сарадљиви, имају чешћа погоршања и теже се опорављају. Пацијенти који не прихватају психијатријско лечење као разлог наводе страх од стигме, пре него негативна очекивања од лечења или сумњу у квалитет третмана. Већина при конкурисању за посао не пријављује своју болест због страха од дискриминације, што има за последицу сталну бојазан да ће „бити откривени“. Овај сталан страх и анкиозност могу да погоршају постојећу болест и успоре опоравак.

КАКО ПРОТИВ СТИГМЕ?

Став стручне јавности која се бави проблемом стигме је да јавно мњење треба мењати кроз едукацију, лакшом и једноставнијом доступношћу информација о менталним поремећајима. Изласком оболелих у јавност, не само као корисника психијатријских услуга или када имају проблем, већ у оквиру представљања својих различитих квалитета, креативности, образовања или спортских достигнућа.

Медији су моћни у пласирању информација и формирању става јавног мњења и због тога је на њима одређена али никако и сва одговорност. Генерални је став да и психијатри треба више да се појављују у медијима, а не само да се појаве у вестима да би „на даљину“ проценили стање менталног здравља починиоца кривичног дела. Препоручује се, чак посебна едукација психијатра за контакт са медијима.

Pitajte psihoterapeuta