Najčitaniji tekstovi

Svi tekstovi

Šta je psihoterapija a šta nije?

Ocenite ovaj članak
(2 glasova)

Zašto se ne obratiš terapeutu?

 

Šta vam prvo padne na pamet kada vam neko ponudi da idete na psihoterapiju?

“ Mogu ja to sam, ne treba meni niko da soli pamet, neće valjda neko drugi da mi priča šta ću da radim u svom životu i sa sobom…”

I sve ste u pravu. Sve ovo nabrojano i ne spada u psihoterapiju. Takvu vrstu pomoći možemo da dobijemo od tetke, komšinice ili koleginice sa posla. Uloga psihiterapeuta nije da nas savetuje, da nam govori šta je najbolje za nas, njegova uloga uopšte nije da se meša u naš život na bilo koji način.

Uloga psihoterapeuta je da nam pomogne da otkrijemo, za početak, šta JA NISAM a zatim, polako u toku terapijskog procesa i kasnije, šta stvarno JA JESAM.

Postavlja se pitanje otkud da se u nama zapatilo nešto što mi nismo? I kako da znamo da u nama postoji nešto što nema veze sa stvarnim sobom?

 

 

 

Zašto se uopšte menjati?

Objašnjenje ovog fenomena seže u našu daleku , da kažemo najdalju prošlost. Takoreći, polazi od samog početka našeg života, a često i pre njega. U toku ranog detinjstva, a nauka tvrdi I u toku perioda koji provodimo u materici, dete prima različite informacije iz spoljnog sveta. U materici osećamo emocije majke, čujemo njen glas, osećamo otkucaje njenog srca. Svaki stres koji majka doživi, dete takođe oseća i tumači u skladu sa svojim mogućnostima. Tako lako može da se desi da dete svađu između roditelja protumači kao poruku njemu da nije poželjno, da ga roditelji ne žele. Od tog saznanja dete počinje da doživljava spoljni svet kao ugrožavajući. Tumači sve oko sebe kao potencijalnu opasnost. Takođe, pošto se oseća neželjeno, ono svu svoju snagu ulaže u dokazovanje okolini i sebi da vredi. Često su te osobe izuzetno ambiciozne i imaju puno uspeha u poslu, i dok su svi oko njih zadivljeni postignućima, one same ne priznaju svoj uspeh i osećaju da moraju više i bolje. Često osobe koje imaju prenatalne traume boluju od autoimunih bolesti, što se objašnjava odbranom organizma na najdubljem nivou.

 

Formiranje ličnosti

Veruje se da se ličnost formira od rođenja do pete godine. Svi utisci i događaji koji nam se dese formiraju naše buduće ponašanje i reagovanje. Naročito su značajni događaji koji se ponavljaju. Osobe koje su od značaja u ovom periodu su one sa kojima provodimo najviše vremena i koje brinu o nama: roditelji, bake i deke, vaspitačice u vrtiću, dadilje i ostali. Odnosi koji se uspostave sa ovim osobama, a najviše sa majkom, su odnosi koje gradimo sa značajnim ljudima kasnije u životu. Ako majka brine o detetu na adekvatan način i na vreme odgovara na njegove potrebe, dete će steći poverenje u okolinu i biti otvoreno prema svetu i novim islustvima. Ako je dete u ovom periodu više ostavljano samo da se pobrine za sebe, steći će utisak da svet nije mesto gde je dobrodošlo, pa će razviti depresivnu životnu poziciju („ja ne vredim - drugi vrede“) , ili ako je teže zapostavljano, čak i paranoidnu životnu poziciju („svi su protiv mene: ja vredim – drugi ne vrede“) ili teže psihičko oboljenje.

 

 

 

Gde je u svemu ovome uloga terapeuta?

Najpre u tome da nam pomogne da otkrijemo koja su naša uverenja nastala u tom periodu. Da li verujemo da ne vredimo? Zašto? Koja je to životna situacija u detinjstvu uticala da steknemo takvo mišljenje o sebi. Da li ćemo i dalje slušati dete od 3 godine koje je donelo takav zaključak u skladu sa svojim mogućnostima u to vreme, ili ćemo ispitati istinitost tog mišljenja u sadašanjem trenutku?

Uloga terapeuta je da nam ukaže na naša verovanja koja su prevaziđena i više ne odgovaraju aktuelnoj situaciji i da nam pomogne da ispitamo šta je sada stvarno istina. Uloga terapeuta je slična ulozi turističkog vodiča kroz unutrašnje krajolike i pejzaže. On ne stvara te pejzaže niti utiče na njih, samo nam ukazuje kako da ih nađemo. A kada ih prvi put sagledamo, i nama je jasno šta je istina. I tada nije potrebno uložiti napor niti odlučiti da ćemo se promeniti – promena se dešava sama od sebe pošto ne možemo da ponavljamo više stare obrasce ponašanja. Od onog trenutka kada sagledamo da to ponašanje nama prirodno već nametnuto u određenom tenutku života, mi ga spontano odbacujemo.

 

Koje je naše prirodno ponašanje?

Razlika između autentičnog, prirodnog ponašanja i nametnutog je što nam nametnuto uvek stvara neki osećaj teskobe, kao da nosimo tesne cipele ali verujemo da druge i ne postoje. Tek kada otkrijemo da postoji lakši i lepši način ponašanja u određenoj situaciji, shvatimo koliko je naše prethodno ponašanje bilo nama neodgovarajuće i nametnuto.

Iz svega ovoga proizilazi da sam terapeut nema uticaj na našu pravu prirodu – ona je tu oduvek takva kakva jeste. On samo može, znanjem i veštinama koje je stekao u toku svog školovanja, da nam pomogne da do nje dođemo. U jeziku transakcione analize, da dostignemo autonomiju koja podrzumeva svesnost, spontanost i intimnost. Ali to je već tema za neki drugi tekst.

 

Živeli!

Morate biti prijavljeni da bi mogli da ostavite komentar

Pitajte psihoterapeuta

Anketa

Da li ste bili na psihoterapiji?

Prijavite se na našu e-mail listu da biste dobili obavestenja o novim tekstovima: